Kaži mi kako

 

Kaži mi kako izbrisati svaku misao o tebi,
iseći zadnji zid srčanog mišića,
da te ne bude više.

Kaži mi kako živeti dalje bez odgovora i
prikrivati buru ispod porcelanskog
osmeha.

Spustila se tuga kao tropska kiša po šumama
prošlosti.

Kako da znam jesi li medju zvezdama
ili lik tvoj luta i
dalje nemirima nošen.

I vrišti sve u meni.

Z a š t o ?

Kaži mi, kaži kako!

Šta se dogodilo sa mojom lastavicom
      koja je volela let
              iznad mirne
                        jezerske vode.

Kaži mi mili moj,
postoji li sećanje tamo gde si ti,
postoje li trenuci sanjarenja u večnosti,
odsjaj Srebrnog jezera po zvezdama
i dvoje mladih u tišini ...

Kaži mi mili moj,
jesmo li vam smešni sa svojim svakodnevnim
sitnim radostima i brigama ...

Kao deca u neznanju lutamo svetom
        i niko da nam kaže zašto
                    i niko da nam kažekako.

I zrnca peska nošena vetrom putuju,
         vole
                      i
                                  tuguju ...

Bosim nogama gazim orošenu travu
i tamo negde daleko,
puna boli peva ciganka
u meni, a

sećanja naviru,
             a sećanja razdiru.

Kaži mi kako da ne potonem,
jer koprca se u meni prastari nagon
preživljavanja i hoće d a l j e ...

A pun slasti ambis me zove
i po ko zna koji put
tvoje muke umiranja delim.

Suze neisplakane naviru u potocima
i liju niz lice.

Tihe jecaje gitare u daljini čujem.
Deca naša nerodjena
zovu.

I pišem bajke za veliku decu i lažem ih.
Kada se umre znate, onda duše radosno na
prvu kometu polete,
i nove oblike nama neznane
prave.

Lišene bolesti, tuge i svakoga zla, srećno nam
namiguju sa neba.
Treba ih samo razumeti,
treba samo znati ...

I tako ih lažem, a možda istina je to ...

A gde li si sada ti
    i kako ti je,
               mili moj.

Kaži mi kako,
        kaži mi z a š t o ...