Bajka o kamenom cvetu

          

          I

Desio mi se san, kada već mislila sam,
ne umem da snivam.
U tom snu ima jedna bajka o kamenom cvetu.
Ako želiš, slušaj.

Bio jednom jedan kameni cvet.
Prkosio je na zelenoj livadi, koja je još više
naglašavala njegovu kamenu lepotu.
Bez mirisa, zaledjene boje, pružao je svoje
kristalnom rosom posute latice ka nebu.
Duboko u sebi ugušio je sve lepote svoga bića
i utonuo u mrtvi san zaborava.

A toliko toga je želeo da zaboravi.

Nekada kao mlad, igrao se na istoj ovoj
livadi i uživao…
Vetar mu je nežno milovao latice a
kiša mu je gasila žedj.
Bio je srećan. Srećan u sebi, srećan u drugima
i toliko toga je želeo i mogao da pruži.

An onda,
naišli su neki.
Neki grubi, drugačiji, sa drugim zakonima,
njemu stranim.
Želeo je da im prenese deo svoje lepote i da
Vidi kako im prazne, slepe oči, ispunjava sjaj.

Kameni cvet je bio borac.

Neobuzdana snaga njegova, terala ga je sve
dalje.
Uzaludna borba.
Živeli su od njegove dobrote a kamena stud
neprimetno se širila njegovim žilama.

I tako … dok se potpuno okamenio.
Iz njega probi nemi krik !
Večan i hladan u samoći neprirodnoj našao
je spas.
Sada kada je postao kamen, niko ga nije mogao
povrediti.
I postavši svoja suprotnost, mislio je da mu je
dobro.
Lepota njegovih latica ostala je vekovima
nepromenja.

Često se pitao šta je to vek ?
Da li je to sekunda ili godina.
I šta je on u svoj toj prolaznosti, pod
nebeskim bespućem ovim ?

Niko mu ništa nije mogao i nikoga se nije
plašio izuzev,
izuzev …
sebe.

Jedini pravi neprijatelj koga je imao,
bio je on sam.
Izranjavan i umoran, užasno se plašio ljubavi
i predavanja.

A onda jednoga dana …
niotkuda, stvorila se tu.

Srce kameno je zaigralo
             i
sve je za tren stalo ...

zaljubio se kameni svet.
Zaljubio se, kada je to najmanje očekivao.
Silinom osećanja zanesen,
pustio je suzu.

Predao se…

Predao se njoj, pa makar mu svaku laticu
otkinula.
Zaboravio je sve.
Mekim usnama topila je led sa njegovih
žila.
Nova snaga prostrujala je telom.
Opijen srećom,
lebdeo je iznad zelene livade i
video sebe u prostoru.

I u trenu mu postade jasan
sav poredak i smisao postojanja.

Bila je to bajka o kamenom cvetu
neočekivano nikla iz sna.
Ako podješ jednom livadama,
maslačaka punih,
srećne u daljini ugledaćeš
njih.